SRPDeco moja, moji sokolovi...odletite baš ste me smorili!
Juče sam se setio, možda slučajno, događaja iz sredine osamdesetih, dok sam još živeo u blokovima na Novom Beogradu. Neka ranija vremena, sasvim drugačija od ovih danas, a opet sa toliko toga što je ostalo isto.
Naime, lokalni košarkaški teren bio je tada u veoma lošem stanju, a mi klinci, kojima je taj teren značio jako puno, nismo mogli sami da skupimo novac za nove table, nove koševe i farbu da iscrtamo linije terena.
Roditelji
nisu bili previše raspoloženi za dodatne troškove, privatnika u to vreme skoro
da nije ni bilo, pa smo pokušavali da smislimo ko bi nam pomogao. Jedan
dobronamerni komšija, vojni penzioner, predložio nam je da rešenje potražimo u
lokalnoj mesnoj zajednici „Ivo Lola Ribar“.
Ne baš
oduševljeni i bez previše samopouzdanja za razgovore sa tim ljudima po mesnim
zajednicama, kojima je uvek nešto smetalo u onome što smo kao klinci radili,
ipak smo odlučili da probamo da iskoristimo i tu mogućnost. Najpre zato što
mnogo drugih nismo ni imali.
Napravili
smo „delegaciju“ od tri člana i uputili se prema pomenutom „Ivi Loli Ribaru“...
Ušavši
u prostorije mesne zajednice zatekli smo starijeg gospodina koji je za drvenim
kancelarijskim stolom čitao neke dnevne novine. Ozbiljnog lica, zagledan u
svoje štivo, nije reagovao na naše prisustvo dok, posle par puta ponovljenog „Dobar
dan“, nismo došli tik do stola za kojim je sedeo.
„O,
omladino pa dobar dan!“ obratio nam se rečima koje su trebale ali nisu iskazivale
baš nikakvo zadovoljstvo.
„Dobar
dan“ odgovorili smo nekako svi u isti glas, bez jasne želje da nastavimo
konverzaciju.
Nekoliko
trenutaka tišine i par odmeravanja sa njegove strane prekinulo je pitanje „ Recite
omladino šta treba?“
To „omladino“
zvučalo je onako kako smo i očekivali da će nam se obratiti neko ko nas smatra
za nevažnu pojavu tog pre podneva.
Najhrabriji
među nama usudio se da progovori, naslućujući ishod svog pokušaja.
„Znate
hteli smo da pitamo da li bi mesna zajednica mogla da nam pomogne da se uredi
košarkaški teren?“
„Košarkaški?
Ovaj u bloku?“ pitanje je bilo takvo da bi se neupućenom slušaocu moglo učiniti
da ima barem tri terena pored ovog koji je nas interesovao.
Ćutali
smo bez ideje šta da odgovorimo.
„Mogla
bi, mogla, sigurno da bi...“ začuli smo odgovor koji nas je sve iznenadio...
„Novca
ima, ima, svakako za omladinu mora da bude“ ova rečenica nam je već izmamila
neskriveno oduševljenje razvojem događaja, koji ni u najluđim snovima nismo
mogli da naslutimo.
Čovek
za stolom nas je posmatrao sa osmehom nekoliko trenutaka, ostavivši utisak da
iskreno deli našu sreću.
„Samo,
ima tu jedna stvar znate, omladino...“
Opet
to „omladino“ koje je od početka zvučalo kao da ne sluti na dobro.
„Omladina“
je ćutala...
„Novca
ima, tačno je, ali on je izdvojen za padobranski klub“
Gledali
smo se međusobno, kao da nismo mogli da razumemo šta smo čuli.
„Jeste,
padobranski klub, ništa se ne gledajte“
„Ali,
kako...“ progovorio je neko od nas, ne sećam se ni ko.
„Lepo,
lepo omladino videćete, možda to sada zvuči malo čudno ali za koji mesec biće i
to.“
Tišina.
On
ponovo uzima novine i počinje da čita, mi stojimo još par trenutaka, a onda
odlazimo.
Ćuteći.
To
nerazumevanje želja i potreba mladih, ostalo je i dalje u našem društvu nešto
poput tradicije. Tradicije koja se prenosi sa kolena na koleno. Mi smo tada,
kao i klinci danas hteli nešto što će nas u tom trenutku ispuniti i učiniti
srećnim. Oni, sa druge strane, imali su neke svoje ideje, nestvarne i daleke.
Nismo se nigde susreli na svojim putevima.
Tako i
danas, klinci žele samo jedan dobar razlog da ostanu ovde, dok ovi matori
maštaju o kulama na vodi uz litar ulja, kilogram šećera i brašna. Opet se ne susreću.
I odlaze. I jedni i drugi.
Zato
#avebeli, zato #rukuzaluku, zato #belovgrad