Sav taj blues... po "srpski"
Kada je
Dragiša na Medicinskom fakultetu u Beogradu nostrifikovao svoju diplomu doktora
medicine, stečenu u Pragu, nije mogao ni da pretpostavi da će njegova plemenita
namera da leči ljude biti toliko komplikovan naum. Hteo je Dragiša da leči
svoje prijatelje, komšije, sugrađane, hteo je to da radi čak i za džabe, da ne
naplati svoje usluge, ili da im i on sam kupuje lekove ako nisu imali od čega.
Hteo je
Dragiša puno toga, zamišljao je neki bolji svet i mislio da će to što zamišlja
možda naći u komunističkoj partiji...ali Francuske. Kasnije ćete shvatiti zašto
ovo naglašavam.
Međutim
iako lekar, iako humanista, iako dobrotvor Dragiša nije znao jednu veoma važnu
stvar. Nije znao činjenicu da takvi u Srbiji najpre nastradaju. Nije znao
Dragiša da ne treba da radi za džabe ono što drugi naplaćuje, nije znao da ne
sme da se zalaže da svi imaju ista prava i nije znao da ne treba da priča
protiv onih koji kradu i otimaju.
Ali naučio
je i to Dragiša vrlo brzo kada ga je tadašnji režim zakatančio i strpao u
„Glavnjaču“, čuvenu srpsku „apsanu“ za političke zatvorenike da tamo malo bolje
razmisli o svemu. Da li zbog krhkog zdravlja i prevelike doze batina koju
doktorov organizam nije mogao da nadživi, ili stvarno zbog nesrećnog slučaja i
sudara tramvaja sa policijskim kolima u kojima je prevožen, dr Dragiša Mišović
je svakako skončao svoj plemeniti život u januaru trideset i devete godine, ne
napunivši četrdeset i jednu godinu. Taman na vreme da ne nervira lopove,
tadašnji režim i ostale probisvete koje je policija štitila. Nikada nije
razjašnjeno da li je dr Mišović poginuo ili bio ubijen tom prilikom i kako se
baš sve to odigralo.
Kako god
bilo petnest hiljada Čačana je svog doktora ispratilo na večni počinak još
jednom pokazavši da se dobra dela cene, ali skupo koštaju, u Srbiji gde je
glava vrlo često jedino sredstvo plaćanja.
I tako
skoro sedamdeset godina od upokojenja plamenitog doktra iz Čačka, jer ne
zaboravite da nisu svi doktori i plemeniti, poslednjih dana on polako ali
sugurno počinje da se okreće u svom grobu. Nije mogao da zna Dragiša da će
jedna bolnica tj. kliničko bolnički centar dobiti ime po njemu i da će se tu
ljudi lečiti, možda ne baš kako je on zamišljao, ali svakako da će dobijati
zdravstvenu pomoć koja im bude potrebna. Nije mogao on to da zna, kao što i
većina pacijenata ove bolnice i ne zna ko je bio dobri Dragiša iz Čačka. I u
tom međusobnom neznanju neko se dosetio da traži ono što mu je na silu oteto
pre pola veka pa malo zabašureno Dragišinim imenom.
I tako dok
se Dragiša okreće u grobu jer posle pola veka ono što je neko na silu oteo
trebaju da plate bolesni kojima je baš on najveći deo svog života posvetio, oni
lopovi protiv kojih se borio i koji su ga lišili života u međuvremenu su se još
par puta okoristili njegovim imenom. Zemljište je prodato jednom, drugi put,
treći put i računi su stigli na naplatu bolesnima. Stari srpski običaj.
I tako dok
Dragiša na svom zasluženom oblaku, negde gore, sedi i gleda šta njegovi
sunarodnici rade, a rade baš sve suprotno od onoga čemu je težio, neko će od
državne bolnice tražiti da vrati ono što je „narodna vlast“ otela u ime države.
„Narodna vlast“ se u međuvremenu obogatila, zasitila naroda i prerasla u
kapitalističku jer je došlo vreme da se „zarađeno u ime naroda“ i troši, a „Dragišu“
će baš kao i pre sedam decenija da unesreće ponovo pod takođe ne baš jasnim
okolnostima.
Dok se deca
leče sms lekovima i šalju na sms intervencije jer država nema sredstava da
plati njihovo lečenje, ali ima za mnoge druge daleko bitnije stvari od dečijih
života, za to vreme će neko naplatiti ono što mu je pokradeno pre sedamdesetak
godina i biti kriv u očima naivnih.
Da može
Dragiša Mišović bi sigurno poslao barem neki sms da pomogne onima koji su
bolešću zatočeni među zidovima koji nose njegovo ime...ali ne može. Nema
konekciju sa lopovima i svaštočinama sa mesta na kom se nalazi, a zaslužio ga
je čistim srcem i širokom dušom koje je petnaest hiljada Čačana ili ceo grad,
1939. godine umeo da ceni...Danas ni Čačak više nije kao nekada, dok se Dragiša
negde gore kiselo osmehuje, prisećajući se svog govora u hotelu Kasina u
Čačku...
„„Protiv nas je prosuto more laži i danas će se još toliko
prosuti. Kažu da smo mi plaćenici Moskve, a mi smo samo verni potomci Hajduk
Veljka, Tanaska Rajića i drugih naših slavnih predaka, koji su se borili za
slobodu svoga naroda, a mi tu borbu samo nastavljamo. Mi izjavljujemo da nećemo
dozvoliti da nam komanduje ni Rim, ni Berlin, ni Moskva. Nama se prebacuje da
smo protiv privatne svojine, međutim, mi najviše poštujemo privatnu svojinu pod
uslovom da je ta svojina stečena isključivo svojim radom i znojem. Nama se
podmeće da smo za krv, revoluciju, a mi, bez ikakvog straha i plašenja,
otvoreno proglašavamo da mi nismo ni za kakvu krv, jer nam je svaka kap krvi
radnog čoveka isuviše i draga i skupa. Mi hoćemo da izvojujemo pravo slobode i
hleba za sve. Mi nećemo da robovi postanu gospodari, a gospodari robovi, već
hoćemo da svaki čovek ima obezbeđenu egzistenciju pod jednakim uslovima i da
može da radi.”