Sav taj blues... po "srpski"

Kada je Dragiša na Medicinskom fakultetu u Beogradu nostrifikovao svoju diplomu doktora medicine, stečenu u Pragu, nije mogao ni da pretpostavi da će njegova plemenita namera da leči ljude biti toliko komplikovan naum. Hteo je Dragiša da leči svoje prijatelje, komšije, sugrađane, hteo je to da radi čak i za džabe, da ne naplati svoje usluge, ili da im i on sam kupuje lekove ako nisu imali od čega.

Hteo je Dragiša puno toga, zamišljao je neki bolji svet i mislio da će to što zamišlja možda naći u komunističkoj partiji...ali Francuske. Kasnije ćete shvatiti zašto ovo naglašavam.

Međutim iako lekar, iako humanista, iako dobrotvor Dragiša nije znao jednu veoma važnu stvar. Nije znao činjenicu da takvi u Srbiji najpre nastradaju. Nije znao Dragiša da ne treba da radi za džabe ono što drugi naplaćuje, nije znao da ne sme da se zalaže da svi imaju ista prava i nije znao da ne treba da priča protiv onih koji kradu i otimaju.

Ali naučio je i to Dragiša vrlo brzo kada ga je tadašnji režim zakatančio i strpao u „Glavnjaču“, čuvenu srpsku „apsanu“ za političke zatvorenike da tamo malo bolje razmisli o svemu. Da li zbog krhkog zdravlja i prevelike doze batina koju doktorov organizam nije mogao da nadživi, ili stvarno zbog nesrećnog slučaja i sudara tramvaja sa policijskim kolima u kojima je prevožen, dr Dragiša Mišović je svakako skončao svoj plemeniti život u januaru trideset i devete godine, ne napunivši četrdeset i jednu godinu. Taman na vreme da ne nervira lopove, tadašnji režim i ostale probisvete koje je policija štitila. Nikada nije razjašnjeno da li je dr Mišović poginuo ili bio ubijen tom prilikom i kako se baš sve to odigralo.

Kako god bilo petnest hiljada Čačana je svog doktora ispratilo na večni počinak još jednom pokazavši da se dobra dela cene, ali skupo koštaju, u Srbiji gde je glava vrlo često jedino sredstvo plaćanja.

I tako skoro sedamdeset godina od upokojenja plamenitog doktra iz Čačka, jer ne zaboravite da nisu svi doktori i plemeniti, poslednjih dana on polako ali sugurno počinje da se okreće u svom grobu. Nije mogao da zna Dragiša da će jedna bolnica tj. kliničko bolnički centar dobiti ime po njemu i da će se tu ljudi lečiti, možda ne baš kako je on zamišljao, ali svakako da će dobijati zdravstvenu pomoć koja im bude potrebna. Nije mogao on to da zna, kao što i većina pacijenata ove bolnice i ne zna ko je bio dobri Dragiša iz Čačka. I u tom međusobnom neznanju neko se dosetio da traži ono što mu je na silu oteto pre pola veka pa malo zabašureno Dragišinim imenom.

I tako dok se Dragiša okreće u grobu jer posle pola veka ono što je neko na silu oteo trebaju da plate bolesni kojima je baš on najveći deo svog života posvetio, oni lopovi protiv kojih se borio i koji su ga lišili života u međuvremenu su se još par puta okoristili njegovim imenom. Zemljište je prodato jednom, drugi put, treći put i računi su stigli na naplatu bolesnima. Stari srpski običaj.

I tako dok Dragiša na svom zasluženom oblaku, negde gore, sedi i gleda šta njegovi sunarodnici rade, a rade baš sve suprotno od onoga čemu je težio, neko će od državne bolnice tražiti da vrati ono što je „narodna vlast“ otela u ime države. „Narodna vlast“ se u međuvremenu obogatila, zasitila naroda i prerasla u kapitalističku jer je došlo vreme da se „zarađeno u ime naroda“ i troši, a „Dragišu“ će baš kao i pre sedam decenija da unesreće ponovo pod takođe ne baš jasnim okolnostima.

Dok se deca leče sms lekovima i šalju na sms intervencije jer država nema sredstava da plati njihovo lečenje, ali ima za mnoge druge daleko bitnije stvari od dečijih života, za to vreme će neko naplatiti ono što mu je pokradeno pre sedamdesetak godina i biti kriv u očima naivnih.

Da može Dragiša Mišović bi sigurno poslao barem neki sms da pomogne onima koji su bolešću zatočeni među zidovima koji nose njegovo ime...ali ne može. Nema konekciju sa lopovima i svaštočinama sa mesta na kom se nalazi, a zaslužio ga je čistim srcem i širokom dušom koje je petnaest hiljada Čačana ili ceo grad, 1939. godine umeo da ceni...Danas ni Čačak više nije kao nekada, dok se Dragiša negde gore kiselo osmehuje, prisećajući se svog govora u hotelu Kasina u Čačku...

„„Protiv nas je prosuto more laži i danas će se još toliko prosuti. Kažu da smo mi plaćenici Moskve, a mi smo samo verni potomci Hajduk Veljka, Tanaska Rajića i drugih naših slavnih predaka, koji su se borili za slobodu svoga naroda, a mi tu borbu samo nastavljamo. Mi izjavljujemo da nećemo dozvoliti da nam komanduje ni Rim, ni Berlin, ni Moskva. Nama se prebacuje da smo protiv privatne svojine, međutim, mi najviše poštujemo privatnu svojinu pod uslovom da je ta svojina stečena isključivo svojim radom i znojem. Nama se podmeće da smo za krv, revoluciju, a mi, bez ikakvog straha i plašenja, otvoreno proglašavamo da mi nismo ni za kakvu krv, jer nam je svaka kap krvi radnog čoveka isuviše i draga i skupa. Mi hoćemo da izvojujemo pravo slobode i hleba za sve. Mi nećemo da robovi postanu gospodari, a gospodari robovi, već hoćemo da svaki čovek ima obezbeđenu egzistenciju pod jednakim uslovima i da može da radi.”

No comments

Leave a reply