SRPVerujte u život posle smrti!
Kada
sam bio klinac nisam baš voleo da idem u školu. U stvari, iskreno, nisam voleo
uopšte. I dan danas se sećam upečatljivog mirisa sredstava za dezinfekciju koji
bi ponedeljkom ujutro tako jako izbijao sa svih strana kako se kroči u hodnik
škole. Razlog odbojnosti koju sam svim srcem gajio prema školi, u prva četiri
razreda, bila je moja učiteljica. To je klasična priča koju veliki broj dece
doživi , ali poenta je nešto drugo. Brzo dolazimo do toga.
Dakle,
ta učiteljica, starija žena grube
spoljašnosti i još grublje unutrašnjosti imala je gotovo zastrašujuće dejstvo
na mene. Ona je bila takva žena, dete siroče sa Kozare koje je tako formirao
život i koja je ko zna kako završila u jednoj od, za to vreme, najboljih beogradskih
škola. Ovo „najbolja“ u to doba nije značilo ništa „fancy“ već samo da sam
svakoga dana imao po šest, a nekada i sedam časova dnevno. Francuski se učio od
prvog razreda i profesor je bio Francuz. On ni reč srpskog, mi, deca, ni reč
fracuskog.
I
da ne davim više sa školom, dakle u sred tog mog privatnog „pakla“ gde sam više
bio tužan i uplašen nego bilo šta drugo, ruka sudbine je učinila da se stara
učiteljica razboli, a da na zamenu dođe mlada, nasmejana i uvek vesela devojka
koja ju je menjala.
Da
li treba da napominjem da je to bilo najlepših nedelju dana mog školovanja od
prvog do četvrtog razreda? Nestao je grč, nestao je strah, nova učiteljica se
igrala sa nama, stroge poglede i neretko vrlo grube grdnje zamenili su osmesi i
želja da se svakome od nas pomogne... Sreća je ispunila odeljenje i tridesetak
zbunjene dece pretvorilo se, za par dana, u jednu veselu radionicu gde smo se
svi trudili da, što je trebalo uradimo najbolje što se moglo kao da smo na
taj način želeli da čarolija koja nas je zadesila što duže potraje.
Sećam
se i sada poslednjeg časa u petak, pred vikend, svi smo pevali smešnu pesmicu o
nekom junaku iz crtanog filma...I svi smo jedva čekali ponedeljak da ponovo
vidimo našu nasmejanu učiteljicu i osetimo sve te lepe stvari za koje smo
godinama bili uskraćeni.
Nema
reči da se opiše razočaranje koje je zavladalo kada smo u ponedeljak saznali da
se stara učiteljica vratila sa bolovanja. Doduše ona je bila dirnuta skoro do
suza jer je čula da se raspitujemo je li se vratila, a mi takođe do suza jer
jeste.
Šta
sam ovih hteo da vam kažem? Siguran sam da se i vi pitate...
Mladi
u ovoj zemlji su praktično od svog rođenja devedesetih godina bili samo pod „groznim
učiteljicama“, deca koja nisu imala prilike da vide, ni osete, gotovo ništa
lepo što bi im dalo malo motiva da požele da ostanu ovde i budu deo ovog
društva koje im kao i škola ne nude gotovo ništa.
I
onda se pojavio neko drugačiji, neko u kome su prepoznali nešto blisko sebi, neko
ko je delio istu sudbinu kao i oni, ko im je i pored toga vratio osmeh na lice i
ko je ismevao one koji su im u sivo bojili dane, kada to sivilo nije prekidala
poneka eksplozija za vreme bombardovanja.
Taj
čika koji se pojavio, nije imao ni mašnu, ni tašnu, ni mrki pogled, ni kola i
šofera koji ga vozi. Imao je samo želju da ismeje sve one koji su sebi dali za
pravo da se igraju tuđim životima, a da svoje pri tom veoma dobro urede.
I
čistio je čika sa tih mladih lica crnilo skupljano godinama, sve sa svojim
belim odelom, vunenim čarapama i magičnim štapom. I odjednom smo se setili kako
je to biti normalan i živeti život u kome imaš pravo da kažeš drugome da nije u
pravu, da bi ti drugačije, da ne želiš rijaliti i turbo folk...da želiš da neko
kao čika Beli bude onaj ko će predstavljati tvoje želje i da pri tom znaš da ne
želi da te pravi budalom. Da ti neće jedini izlaz biti karta za avion u jednom
pravcu...
I
sve je to čika uradio za dve nedelje...baš kao i pomenuta učiteljica koja je
zamenila strah ljubavlju, a zebnju osmehom.
I
našli su se ljudi, do juče toliko depresivni i letargični, da ih je mrzelo i do
prodavnice da odu, na jednom prašnjavom poljančetu u Mladenovcu, kilometrima daleko od svojih
kuća gledajući jedni druge kako se smeju.
Smejali
su se u Srbiji gde je smeh proteran bez prava povratka, pre mnogo godina. I
stajali su svi u mraku sa nebom nad
glavom i zemljom pod nogama, a samo sa jednom željom...da se žurka ne završi
nikada. I onda je počeo vatromet...
Kada
se sve završilo, čika je obećao da će se vratiti u ponedeljak sa prvim zracima
sunca baš kao čarobnjak Gandalf...Iako ni jedan čarobnjak ovde ne bi vratio
osmeh na lica ljudi.
Sem
čika Belog koji je to uspeo.
I
da li onda bilo ko ima pravo da mladim ljudima uskrati to? Da ljudima u Srbiji
uskrati to?
Nema
niko!
Jer
niko decenijama nije pokrenuo mlade kao što je to uradio čika Beli!
Jer
niko nije odbio novac za kampanju kao što je čika Beli!
Jer
njemu nisu trebali ni glumci, ni voditelji, ni stručnjaci da umesto njega
razgovara sa narodom!
Nisu
mu trebali ni autobusi, ni sendviči da dovede ljude u Mladenovac!
Nije
mu trebala ni Arena, ni pozorišta, ni hale...ništa, samo prašnjavo poljanče za
sreću!
Trebali
smo mi njemu i trebao je on nama tolike godine!
Da
ismeje sve one koji misle da su važni, dok nam serviraju teške reči u jednoj
ruci, a drugom kupe sve što se pokupiti može!
Da
podsete one koji su se bavili svojim karijerama da su mogli i ranije da se zauzmu
za nas ponižene i sirotinju, i da to ne traje od juče već decenijama!
Zato
čika mora da se vrati mladima u ponedeljak u zoru, i moramo pomoći svi! Ne zato
što je to nečija želja već zato što ako bude drugačije mrak će se ponovo
vratiti na lica mladih i ponedeljak neće osvanuti kako život želi da osvane...a
sa životom se ne treba igrati, nikada.
Ako
do sada niste verovali, u ove dve nedelje ste mogli da se uverite da postoji i
život posle smrti..Bili smo klinički mrtvi, a sada u grudima nešto ponovo kuca.
Hajde da se naviknemo na te otkucaje svog života umesto da ga menjamo ponovo za
tuđi u rijalitiju.
Naša
deca ne zaslužuju rijaliti, već život!
Zato
zajedno dočekajmo čika Belog u ponedeljak u zoru! Mordor ne sme da pobedi...
Ostalo će biti istorija...potpisujem.