SRPIzbor ili Mordor...?
Sinoć je Novak Đoković ponovo izgubio. Sat i po
posle ponoći, po lokalnom vremenu, naturalizovani Australijanac Kirgijos je
podigao obe ruke i glasno slavio pobedu nad drugim teniserom sveta. Novak nije
ni sinoć bio u formi kakvoj smo navikli da ga gledamo, ali ipak ne mislim da je
naš šampion rekao sve što je imao u “belom sportu”.
U stvari, gotovo sam potpuno siguran da je ovo samo
deo taktike da se uskoro ponovo vrati na tron koji mu pripada...
Nešto drugo, a ne poraz Đokovića, me je sinoć držalo
budnim, dok je meč tekao tokom suprotnim željama većeg dela navijača u Srbiji.
Jedna rečenica koju sam pročitao u mnogobrojnim
diskusijama na socijalnim mrežama, a vezana je za predstojeće izbore, terala me
je na razmišljanje.
“Kakav je to način da se neko sprda sa državom za
koju su naši preci ginuli?”...To je rečenica koja me je sinoć zadržala van
kreveta dugo posle ponoći.
Ne želim da analiziram da li je rečena kao deo
nečije izborne taktike ili sasvim iskreno. Želim samo da razmislim, zajedno sa
vama, o toj ideji koja se javlja poslednjih dana kao odgovor na pojavu predsedničkog
kandidata Luke Maksimovića alijas Ljubiše
Preletačevića Belog...
Kao odgovor na prvu pojavu pozitivne energije koja
se oseća u društvu posle 2000-te godine. Govorimo, dakle, o punih barem petnest
godina.
I da se razumemo, ne slavim ovim peti oktobar, već
samo tadašnju energiju i verovanje, koje je postojalo, da će stvari krenuti na
bolje.
I sada bi neko posle toliko vremena, tu iskru
pozitivne energije hteo da ugasi..., čime? Strahom, prekorom i nekakvim lažnim
moralisanjem...
Da li se stvarno plašite momka koji se drznuo da ismeva
sve ono što je loše u našem društvu? Da li mislite da se trebalo plašiti Nušića
ili možda Domanovića kada su se podsmevali svemu onome što je bilo loše i
pretilo da uruši moralne i ljudske vrednosti tadašnjeg društva?
Da li pamtimo one kojima su se podsmevali ili pamtimo
Domanovića i Nušića?
Da li je moguće da se Belog i njegove satire plašimo
mi koji crni humor živimo već decenijama, toliko opipljivo da više ne
razlikujemo ironiju od stvarnosti?
Mi od Jezde i Dafine opljačkani, mi koji smo radili
za plate od pet maraka do podne, a od podne za marku ako ne bi stigli na vreme
do menjačnice? Mi koji smo se nagutali suzavca i bejzbol palica, i posmrzavali
na uličnim protestima jer je i “on voleo nas”? Mi bombardovani, mi regrutovani
celu deceniju u borbi protiv posla sveta i svih veroispovesti sem Budizma?
Mi koji smo gledali kako umesto Marka dolazi neki
drugi Marko, kako se država rasprodaje “na kilo”, kako se privatizuju fabrike
za dolar, kako mladi ponovo beže odavde posle decenije bežanja, kako se gresi
iskupljuju u crkvi u čvrstoj valuti bez fiskalnog računa, kako se kule i
gradovi rasitnjavaju, dok se smeju barabe i gadovi? Kako “junaci revolucije”
postaju promoteri neoliberalnnog kapitalizma, najsurovijeg tipa, srpskog?
Mi koji smo saznali da smo u stvari lenji, da nam
trebaju pelene umesto plate za posao, da nam je dobro, ali da smo sami krivi
ako to ne osećamo? Mi koji sve to trpimo godinama, decenijama, mi koji
nestajemo, mi koji se iseljavamo, mi koji se odričemo svoje prošlosti, svoje
kulture, mi koji postajemo nešto drugo, a ne mi?
Mi treba da se uplašimo više Luke (Maksimovića)
nego muke koju su nam do sada priredili?
Da osudimo onoga koji kritikuje sve loše jer su naši
preci ginuli za ovu zemlju? A ginuli su za tu zemlju da bi je neko decenijama čerupao
i od pristojnih ljudi pravio socijalne slučajeve koji, posle napornog dana umesto
da skoče u krevet to isto urade samo sa najbližeg mosta?
Na beton.
Tvrd i hladan.
I onda bismo trebali da osudimo i prezremo zarad
toga, mladog čoveka koji nudi osmeh i nadu?
Ne!
Treba jasno odvojiti belo od crnog, Belog od crnila.
Osmeh od ludila.
Ako smo verovali u austrougarskog bravara, u
stručnjake što sriču, u duhovnost sa dosijeima, onda smo dužni i zemlji i
precima i onima koji dolaze da poverujemo u mladog čoveka koji iskreno traži
bolje za sve nas, a za uzvrat nudi osmeh i da nas bije, ovog puta, samo dobar
glas.
Ako nismo za Belog sada, ostaće zapisano da smo sami
odlučili da nam se crno piše...ne zato što je Beli Preletačević Mesija, već
zato što nas je bilo strah da iskoristimo šansu, ma koliko ona mala bila...
Onaj dečko sa početka teksta, onaj momak takođe u
belom, što sada trpi osude domaće javnosti jer ne jede meso, a sluša ženu, i
usput je najveći naš sportista svih vremena...taj dečko je postao najveći jer
se nije uplašio da pokuša da iskoristi malu šansu koju je imao u životu da
postane najbolji.
On je verovao, a ostalo je istorija koju smo svi
videli.
Zato i u Belog treba poverovati, jer jedino što
imamo da izgubimo jeste crnilo u nama.
Ostalo su nam odavno oduzeli.