SRPDečko me je oplavac, pa mu šaljem džeparac...
Da li se
sećate crtanog filma sa Duškom Dugouškom kada on upoznaje veliku zečicu koja se
zaljubljuje u njega?... Kada mu ona traži da
je poljubi, on joj spušta na usne veliki metalni ventilator kao zamenu
za poljubac, nakon čega ona još više plamti od strasti govoreći mu “Muškarčino moja!“
Sve češće mi događaji koji se pojavljuju na stupcima
hronike u kojima su devojke i žene žrtve nasilja, liče baš na to. Ne na crtani
film, već na rezon iz pomenutog.
Skoro zaboravljeni super heroj devedesetih „Simpatični
Siledžija“ ponovo je u trendu među devojkama u kraju. Kratke pameti, još kraćeg
fitilja, on je tu da „u(ne)sreći“ devojke željne avantura i „opasnih momaka“
Poslednji takav primer je Milica Dabović, naša
proslavljena košarkašica koja je poslednjih dana uspela da zaokupi pažnju
domaće javnosti. Bez minuta provedenog na parketu.
Još se slučaj tragično nastradale instruktorke fitnesa
iz Novog Sada nije potpuno „ohladio“, a nova devojka je po sličnom modelu stigla
na naslovne strane medija.
Šablon gotovo identičan sa ipak, hvala Bogu, srećnijim
krajem.
Dakle, žestoki momak, ljubav do neba, pominju se
avioni, kamioni, džipovi, novac na sve strane...i onda košmar.
Neposredno nakon tog košmara počinju, kao po pravilu, „salve
empatije i podrške“ sa svih strana, devojci koja je napravila pogrešan izbor i
čuvena otrcana floskula da „nasilje ničim ne može biti opravdano“.
Naravno da ne može. Niti ga ko pravda. Ali ni ta
naknadna empatija ne vraća iz mrtvih, niti leči traume koje se dožive kada neko
preživi torturu siledžije.
I niko ne postavlja pitanje, da li je ta devojka znala
u šta se upušta kada je počela svoju vezu sa čovekom „od ranije poznatog organima gonjenja“? Da li je možda čudno kada neko vozi skupa kola, troši
gomile novca, živi u luksuznom stanu, a ne radi ništa?
Ili ćemo reći da „danas svi žive brzo, pa nema vremena
da se o tome misli?“. Možda da je ipak bolje misliti na vreme, nego u onih
poslednjih nekoliko desetina sekundi kada kažu da se, pred kraj, ceo „film
odmota u mislima“.
Koliko samo besmisleno tada zvuče rečenice „Nisam
znala da je takav“ ili „Verovala sam da će se promeniti“, ukoliko žrtva ima tu
sreću da preživi.
Kako je moguće onda da pored tolike empatije i osude
javnosti nasilnici i dalje „rade punom parom“ u ovom društvu, koje se sada već
sa sigurnošću možemo da potvrdimo, vratilo u devedesete?
Neka deo odgovornosti bude i na onima koji pričaju „Šta
je tražila, to je i dobila“. Takvih primitivaca ima svuda i biće ih i u buduće,
ali da li su oni ti koji siledžije „osokole“ da prebiju neku devojku ili ženu?
Ne bih rekao.
Danas mi je prijatelj rekao jednu veoma poučnu
sekvencu iz života čuvenog Ranka Žeravice iz vremena kada je košarka bila igra,
a ne političko sredstvo.
Ta priča naime ide od prilike ovako...
Svojevremeno je
Ranko Zeravica izjavio "Ako vidite talentovanog košarkaša a da je loš čovek
i nevaspitan, bolje da ne postane igrač! Na pitanje zašto tako govori? Odgovorio
je “Zato što će biti velikom broju dece uzor"
Zato bi bilo dobro negde zapisati ove reči legendarnog
Žeravice, po mogućstvu na papir umesto na kožu, i pre nego što ćerki kupite
grudi ili usne za rođendan ili maturu i naoružate je iPhone-om, proverite da li
njena simpatija čita nešto sem etiketa na firmiranoj garderobi.
Da vas posle ne bi pekla žeravica savesti, da ste
mogli da sprečite nešto što će vas proganjati do kraja života.