U Srbiji postoji preko hiljadu manastira među kojima mnogi pripadaju delu svetske kulturne baštine i pod zaštitom su UNESCO-a. Vekovima su, baš ti manastiri i crkve bili mesto očuvanja i razvijanja kulture i pismenosti ovog naroda i mišljenja sam da ne može biti sporno ako se kaže da je često narod i duhovno i fizički  na ovim prostorim opstajao zahvaljujući baš toj, srpskoj svetosavskoj, crkvi.

Utkanost dela i života Svetog Save, vladike crnogorskog Njegoša, vladike Nikolaja Velimirovića, patrijarha Arsenija Čarnojevića i patrijarha Pavla u istoriju, kulturu i sudbinu ovog naroda nešto je o čemu gotovo da nema potrebe ni govoriti, jer bi objektivno bilo i nemoguće zamisliti srpski narod i njegovu kulturu bez pomenutih spomenika čovečnosti i mudrosti.

Na žalost, ovaj tekst nije o njima.

Šta se dogodi sa jednim narodom i njegovim duhovnim vođama, kada posle takve istorije i prošlosti dođe u situaciju poput ove danas?

U isto vreme, heroj prošle nedelje je bio pukovnik u penziji, koji je premijeru, na njegovu adresu u Nemanjinoj, vratio svih pet hiljada dinara pomoći za penzionere. Naglasio je da mu milostinja ne treba i da mu Vučić vrati preko tri stotine hiljada dinara koje mu je oteo za prethodne dve godine.

Jasno je da je pomenuti pukovnik u penziji imao više nego dobru penziju i da je ona takva ostala i posle umanjenja.

Od onih penzionera sa penzijom od po par stotina evra niko nije vratio novac u vladu, iako pošta dobro radi.

Da budem jasan, nemam ništa protiv vojnih penzionera i njihovih penzija. Jedino ne razumem zašto su im penzije toliko visoke kada su sve što su radili uradili pogrešno i ni jednu državu koju su branili nisu odbranili. Sada jedino ustaju da brane penzije.

Nekada je i to bilo drugačije.

Vojvoda Stepa Stepanović je svoju prvu penziju vratio sa zahtevom da se ona barem prepolovi jer je po njemu bila previsoka i nije želeo da ošteti državu. Dok ju je čuvao, Stepa je tu državu i sačuvao.

Nakon protesta vojske u novinama su se pojavili i komentari da je sramota da vojska protestvuje jer treba da deli sudbinu naroda koji je siromašan.

Jasno je da ni sudbina nije ista svima u Srbiji. Nekim „običnima“ je siromašna, dok je onima koji trebaju da brinu o duhovnosti ili su trebali da brinu o sigurnosti naroda sudbina bila „malo“ bogatija. Kako god bilo, ni jedni ni drugi nisu sačuvali ono što im je bilo povereno na čuvanje.

Nije potrebno da pročitate u novinama da je nekoliko svešte nika ovih dana „osveštalo“ noćni klub, da biste shvatili da nešto duboko i suštinski nije u redu sa duhovnošću onih koji bi o duhovnosti naroda trebali da misle.

Ako se Rastko odrekao prestola i svega što uz to ide, da bi svoj život posvetio duhovnim vrednostima, da li onda ovo što sada imamo prilike da vidimo, svuda oko nas, znači da je posle toliko vremena sve krenulo  unazad?

Koji je to put duhovni kojim učesnik rijalitija i urednik žute štampe prečicom stiže do patrijarha srpskog, dok „običan“ čovek ne može?

Koji su to duhovni kvaliteti koji njih izdvajaju od ostalog „stada“?

Kada je to došlo do greške u propagiranju duhovnih vrednosti ako vladika Nikolaj Velimirović u „Vojlovičkom stoslovu“ kaže:

„Ni sveštenik ni episkop ne smeju biti činovnici sa rangom, grupom, povišicama, unapređenjima. Birokratizam je veće zlo  za crkvu nego za državu. I sveštenik i episkop izdržavaće se od naroda...Brigu i odgvornost za imovinu crkvenu treba sveštenik da prepusti tutorima. Za sveštenika je najbolje da se sav preda duhovnoj delatnosti, da se sav istroši apostolskim trudom oko poverenog mu stada Božjega“

Dakle ništa Kawasaki, ništa „besna“ kola, ništa dvorci i palate, ništa noćni klubovi...

A šta onda ako nema ništa od toga?

Turci su na Vračaru 1594. godine spalili mošti Svetog Save, Austrougari su 1916.godine na Cetinju raskopali grob i rasuli kosti Petra II Petrovića Njegoša...svetlo nisu time uspeli da ugase.

Ipak u noćnom klubu svetlo mora da se priguši, zbog atmosfere. Izgleda da ćemo ga sami najlakše prigušiti...uz neki moderni „blagoslov“...dok „Neprijatelj prelazi reku!“ što bi rekao Bata Stojković.