kadmevecpitate - Blog

Dan kada će se dogoditi...

Sat, 13 Apr 2019 08:36:00 +0000

Poslednjih par dana jedva da sam uspevao da provedem duže od pet minuta na nekoj od socijalnih mreža a da ne vidim neku “kletvu” u stilu “Ko ne dođe…” ili retoričko pitanje “A šta ćete reći deci gde ste bili…?”.

Na stranu moje verovanje da se svesni ljudi i ozbiljna društva menjaju kroz evoluciju,a ne revoluciju, hteo sam da objasnim nešto sasvim drugo…

Namerno kažem objasnim, jer kada neko, posle nekoliko upečatljivih primera, ne razume o čemu je u priči reč onda sledi objašnjenje.

Dakle, počeću od sopstvenog primera, i voleo bih da svako ko pročita ovaj tekst uradi isto…

Videćete da ćete na kraju sigurno izaći bogatiji za makar jedno saznanje, a ukoliko istinski rešite da menjate nešto, što bi bilo sjajno, onda smo mnogo uradili pre i to pre 15h kada očekujemo da će čuda konačno početi i nama da se dešavaju.

Ukoliko vam se do sada bundeva nije pretvorila u kočiju, a žaba u princa, onda ipak savetujem da ispratite ovaj tekst do kraja.

Dakle, kao što sam obećao polazim od sebe.

U svom životu uspeo sam da završim Medicinski fakultet Univerziteta u Beogradu sa prosečnom ocenom 8,0.

Sindikat koji vodim, sada već ozbiljan niz godina, je posle mnogo borbe i nadmudrivanja uspeo da potvrdi nespornu činjenicu o reprezentativnosti.

Govorim dva jezika, ne računajući jezike novih država u koje se pretvorila država u kojoj sam rođen.

Nikada nisam ubio nikoga, pokrao bilo koga, napravio namernu štetu bilo kome.

Nikada nisam udario ženu, čoveka koji u tuči padne, ili bilo čije dete bilo čime.

Ne koristim, niti prodajem narkotike, ne opijam se i ne zlostavljam bilo koga.

Pomagao sam i pomažem kome god je pomoć bila potrebna, na razne načine, i nikada nikoga nisam vređao ili napao na verskoj, nacionalnoj ili rasnoj osnovi.

Niti tražio uslugu za to što sam učinio.

Svoj sud o ljudima donosim isključivo iz ličnog iskustva sa njima, nikada na osnovu priča drugih, jer svako unosi deo svojih emocija u svoje iskustvo.

Zbog načina na koji razmišljam i postupam u životu doživeo sam i uvrede i pretnje i mobing i razne druge stvari, ali nisam promenio ni ponašanje ni shvatanje stvari.

I to je moj izbor. Izbor koji uvek i u svakoj situaciji ima bilo ko od nas, koliko god okolnosti u tom trenutku izgledale nepovoljne.

Možda će neko reći da je ovo besmisleno hvalisanje, ali dozvolite da objasnim zašto sam ovo napisao.

Verujem da radeći pomenute stvari, svakog dana, sve ove godine ja se borim daleko iskrenije, temeljnije i posvećenije za nešto dobro, nego da je ta “borba” kroz mitinge, mandate, šetnje, medijsku propagandu itd.

Ne zato što sam ja bolji ili pametniji od bilo koga, već zato što se ta borba, u kojoj bismo svi mi, makar prema onome što govorimo, voleli da pobedimo, ne vodi ni jednom nedeljno, ni jednom mesečno, ni protiv bilo koga.

Vodi se u nama samima, i neprekidno.

Koliko smo u toj borbi odmakli?

Minimalno ili gotovo ništa.

Zašto?

Zato što se i dalje okupljamo u čoporima i krdima gde najgrlatiji predvode, a oni koji slede očekuju plen kada jedno krdo pobedi drugo.

I posle pobede i posle poraza krdo ostaje krdo, čopor ostaje čopor.

Čovek je već nešto drugo.

On poseduje individualnost, moć da se na razne načine izdigne iznad proseka, da napreduje, da radi na sebi, da za sobom ostavi nešto što će oni koji dolaze iza njega koristiti da zidaju spratove na temelju koji je već postavljen.

Neka društva zidaju dvorce, neka kuće, a neka uvek kreću od temelja svaki put, jer im je temelj slab ili ga sama poruše.

I to zidanje traje, i ne može samo vikendom, i ne može samo povremeno, a u međuvremenu da se malo predahne, uhvati krivina, mazne nešto od materijala i alata.

Nije veliki problem ako vas deca pitaju gde ste bili tog i tog dana, problem je šta ćete reći kada vas pitaju kako ste proživeli život?

I šta god danas da uradite, bili sa jedne ili druge strane, jedino sigurno je da nećete promeniti sebe, da nećemo promeniti nas. Jer da jesmo, makar malo, film se ne bi reprizirao od Gazimestana preko 9. marta, “plišane revolucije”, Depos-ovih mitinga, protesta 96/97, 5. okotobra itd. Taj film doživljava svoj rimejk više od trideset godina, samo je budžet za film sve manji i manji.

Čak i ako se danas bundeva ne pretvori u kočiju, neki od nas će nastaviti da žive kao i do sada sa istom idejom. Drugi će verovatno sanjati neku novu priliku za trijumf, ne bitno sa koje strane, dok će u međuvremenu “završavati neke kombinacije”

I za kraj, što bi rekao naš veliki pisac, “Zdravi vas vaš Crnjanski”.

Deco moja, moji sokolovi...odletite baš ste me smorili!

Wed, 07 Feb 2018 15:35:00 +0000

Juče sam se setio, možda slučajno, događaja iz sredine osamdesetih, dok sam još živeo u blokovima na Novom Beogradu. Neka ranija vremena, sasvim drugačija od ovih danas, a opet sa toliko toga što je ostalo isto.

Naime, lokalni košarkaški teren bio je tada u veoma lošem stanju, a mi klinci, kojima je taj teren značio jako puno, nismo mogli sami da skupimo novac za nove table, nove koševe i farbu da iscrtamo linije terena.

Roditelji nisu bili previše raspoloženi za dodatne troškove, privatnika u to vreme skoro da nije ni bilo, pa smo pokušavali da smislimo ko bi nam pomogao. Jedan dobronamerni komšija, vojni penzioner, predložio nam je da rešenje potražimo u lokalnoj mesnoj zajednici „Ivo Lola Ribar“.

Ne baš oduševljeni i bez previše samopouzdanja za razgovore sa tim ljudima po mesnim zajednicama, kojima je uvek nešto smetalo u onome što smo kao klinci radili, ipak smo odlučili da probamo da iskoristimo i tu mogućnost. Najpre zato što mnogo drugih nismo ni imali.

Napravili smo „delegaciju“ od tri člana i uputili se prema pomenutom „Ivi Loli Ribaru“...

Ušavši u prostorije mesne zajednice zatekli smo starijeg gospodina koji je za drvenim kancelarijskim stolom čitao neke dnevne novine. Ozbiljnog lica, zagledan u svoje štivo, nije reagovao na naše prisustvo dok, posle par puta ponovljenog „Dobar dan“, nismo došli tik do stola za kojim je sedeo.

„O, omladino pa dobar dan!“ obratio nam se rečima koje su trebale ali nisu iskazivale baš nikakvo zadovoljstvo.

„Dobar dan“ odgovorili smo nekako svi u isti glas, bez jasne želje da nastavimo konverzaciju.

Nekoliko trenutaka tišine i par odmeravanja sa njegove strane prekinulo je pitanje „ Recite omladino šta treba?“

To „omladino“ zvučalo je onako kako smo i očekivali da će nam se obratiti neko ko nas smatra za nevažnu pojavu tog pre podneva.

Najhrabriji među nama usudio se da progovori, naslućujući ishod svog pokušaja.

„Znate hteli smo da pitamo da li bi mesna zajednica mogla da nam pomogne da se uredi košarkaški teren?“

„Košarkaški? Ovaj u bloku?“ pitanje je bilo takvo da bi se neupućenom slušaocu moglo učiniti da ima barem tri terena pored ovog koji je nas interesovao.

Ćutali smo bez ideje šta da odgovorimo.

„Mogla bi, mogla, sigurno da bi...“ začuli smo odgovor koji nas je sve iznenadio...

„Novca ima, ima, svakako za omladinu mora da bude“ ova rečenica nam je već izmamila neskriveno oduševljenje razvojem događaja, koji ni u najluđim snovima nismo mogli da naslutimo.

Čovek za stolom nas je posmatrao sa osmehom nekoliko trenutaka, ostavivši utisak da iskreno deli našu sreću.

„Samo, ima tu jedna stvar znate, omladino...“

Opet to „omladino“ koje je od početka zvučalo kao da ne sluti na dobro.

„Omladina“ je ćutala...

„Novca ima, tačno je, ali on je izdvojen za padobranski klub“

Gledali smo se međusobno, kao da nismo mogli da razumemo šta smo čuli.

„Jeste, padobranski klub, ništa se ne gledajte“

„Ali, kako...“ progovorio je neko od nas, ne sećam se ni ko.

„Lepo, lepo omladino videćete, možda to sada zvuči malo čudno ali za koji mesec biće i to.“

Tišina.

On ponovo uzima novine i počinje da čita, mi stojimo još par trenutaka, a onda odlazimo.

Ćuteći.

To nerazumevanje želja i potreba mladih, ostalo je i dalje u našem društvu nešto poput tradicije. Tradicije koja se prenosi sa kolena na koleno. Mi smo tada, kao i klinci danas hteli nešto što će nas u tom trenutku ispuniti i učiniti srećnim. Oni, sa druge strane, imali su neke svoje ideje, nestvarne i daleke. Nismo se nigde susreli na svojim putevima.

Tako i danas, klinci žele samo jedan dobar razlog da ostanu ovde, dok ovi matori maštaju o kulama na vodi uz litar ulja, kilogram šećera i brašna. Opet se ne susreću. I odlaze. I jedni i drugi.

Zato #avebeli, zato #rukuzaluku, zato #belovgrad

Stidi se Vujoševiću!

Fri, 08 Sep 2017 18:50:00 +0000

Već nekoliko dana pokušavam da odgonetnem šta je to toliko pogodilo domaće javno mnjenje u intervjuu koji je Duško Vujošević dao za časopis „Nedeljnik“?

Da smo neka sredina sa istančanim osećajem za pravdu tada bih razumeo, ovako...

Budimo realni, prećutali smo mi mnoge druge stvari poput intervjua Duška Kovačevića, saopštenja Željka Mitrovića, ali Vujoševića nikako.

Vujoševiću se ne oprašta u Srbiji.

Dakle, u čemu je toliki problem sa onim što je izgovorio jedan od najboljih jugoslovenskih trenera?

Da su Srbi, kao najbrojniji narod bivše SFRJ, nešto više krivi za rat od ostalih?

Da se JNA umesto da brani Jugoslaviju povukla na granice „Velike Srbije“?

Da je Sarajevo bombardovano kako bi se lakše osvajale ostale teritorije?

Razumem, i meni je malo zasmetalo što je to rekao u Sarajevu, a ne u Beogradu. Dežurne „patriote“ odmah su ga nazvale veleizdajnikom i svim i svačim baš najgorim što može da se zamisli. Svakako nije prvi put da Dule ovde trpi uvrede, ali u čemu je taj njegov „neoprostivi greh“?

Rekao je ono što je general Kukanjac ispričao pre više godina, a vrlo lako se može naći na YouTube – u. General Kukanjac koji je u to vreme bio glavni oficir za „dešavanja“ u Bosni.

Rekao je ono zašta se Vojislav Šešelj godinama zalagao i za to dobijao milione glasova na izborima, i bio i vlast i opozicija u ovoj državi.

Rekao je ono što je general ratko Mladić javno iznosio, da je vojska Republike Srpske u jednom trenutku 80% teritorije Bosne imala pod svojom kontrolom.

Konačno, kada sve saberemo, Dule je rekao sve ono što već dobro znamo i zbog čega su u srpskom narodu pojedini ljudi veoma cenjeni.

I onda je ispao kriv zbog toga.

Kriv do srži u očima domaće javnosti u trenutku kada, recimo, srpska politika daje podršku jednom Ramušu Haradinaju, na delu svoje okupirane teritorije. O gospodinu Haradinaju smo imali prilike dosta toga da čujemo, pre nekoliko meseci, dok smo čekali odluku francuskog suda. Tada smo slušali svašta, a od juče slušamo da smo ga podržali.

Kriv do srži u očima onih koji lamentiraju nad „Olujom“, a dive se Prosinečkom koji u Beogradu podiže tri prsta, dok u Kninu, kako pišu domaće novine, podiže spomenik u čast toj istoj „Oluji“.

Budimo iskreni makar malo.

Nije kriv Dule, to se drugačije kaže.

Jedna reč.

Licemerje.

To je naša omiljena disciplina.

Dule je samo izrekao, ili bolje rečeno ponovio činjenice koje nam možda nisu prijatne, ali su tačne, i to je Dule. Kod njega je sve ili crno ili belo. Druge boje ne postoje.

I njegovo je pravo da ostane Jugosloven. To je dobar izbor posebno u današnje vreme kada se ostali nacionalni brendovi nisu baš pokazali. Gore od najgorih „kineza“. U toj ekipi su i Andrić i Crnjanski. Tu je Selimović, a tu je i Kiš. Tu su Balašević, Šerbedžija i Bekim Fehmiju.

To je stvarno odlična ekipa, a odlična ekipa traži istog takvog trenera.

I to što rekoh da mi malo smeta što je sve to rekao u Sarajevu...Sada se setih, pa mi smo ga sami oterali odavde. Sve uz televizijski prenos.

I smejali smo se.

Ne baš svi.

Neko drugi ga je dočekao ljudski. Kako i dolikuje da se dočekuju ljudi. Čak i to nam je ovih dana zasmetalo.

Duška Vujoševića nije lako čitati, ima tu puno skrivenih poruka u onome što kaže. Mnogo toga što može da se nasluti, mnoge stvari rečene baš u tačnoj meri da tas ne ode na pogrešnu stranu. Ima u svemu tome i puno iskrenosti i istine. Takav mu je princip.

Princip i pucanj u savest mnogih.

Princip i Sarajevo...opet.

Zato se stidi Vujoševiću! Stidi se nas.

KO S'OVO S' NAMA IGRA?

Fri, 04 Aug 2017 18:23:00 +0000

Kada vam ukradu na silu ono što je vaše, a vi priznate da krađe nije bilo ima li onda lopova?

Ako vas prebiju, a vi kažete da vas niko nije tukao ima li onda siledžije?

Ako vam neko donese nešto vaše, a vi kažete da to vama ne pripada hoće li vam ga vratiti?

Da li je iko ikada postao jači tako što je rešio da bude manji?

Da li ste spremni da poverujete da su tolike generacije pre nas bile obične budale sklone samouništenju zbog nečega bezvrednog?

Da li verujete da je neko ko vas je decenijama uništavao sada vaš iskreni prijatelj?

To su, dakle naše zablude.

Ne mogu naše zablude biti ono što mi jesmo.

Naša prošlost, naša istorija, naše nasleđe.

Do 1945. godine, ono što danas zapad naziva Kosovom, zvalo se Kosovo i Metohija.

Metohija znači „manastirska zemlja“ ili „zemlja u vlasništvu crkve“. Srpske crkve.

Pravo svojine je neprikosnoveno pravo na zapadu. To se priznaje svima.

Za Srbiju to ne važi.

Ni za proterane Srbe iz Hrvatske, ni za proterane Srbe sa Kosova, ni za štetu od NATO bombi.

Ali mi ipak verujemo da ćemo bez Kosova biti jači.

Da ćemo, bez srži onoga što jesmo, bez duše, lakše ući u društvo onih koji nas decenijama rasparčavaju i omalovažavaju.

To jeste zabluda i to je naš problem.

Nije Kosovo i Metohija, već laž i samoobmana.

Kao što su neke zemlje, koje nikada ne bi pronašle svoje mesto u Evropskoj Uniji, tamo dospele ne bi li se NATO približio Rusiji, tako ćemo i mi dobiti priliku da sami sebi kupimo kartu za to društvo ubivši sebe.

Prljava ponuda je spremna, samo se čeka da svoje srce sami sebi iščupamo.

Da ono što mnogima nije pošlo za rukom vekovima, sami sebi učinimo. I da im se nakon toga zahvalimo.

Dok nas plaše nestajanjem zarad nečijeg opstajanja, vladika crnogorski odavno je napisao:

"A ja što ću, ali sa kime ću ?
Malo rukah, malena i snaga,
jedna slamka vedju vihorove,
sirak tužni bez nigdje nikoga...
Moje pleme snom mrtvijem spava,
suza moja nema roditelja,
nada mnom je nebo zatvoreno,
ne prima mi ni plača ni molitve;
u ad mi se svijet pretvorio,
a svi ljudi pakleni duhovi."

...da ne bi bilo posle da se nismo razumeli.

Ovo je grad!

Sun, 28 May 2017 16:54:00 +0000

Kada je jedan naš zemljak, nacionalnost ovde namerno nije bitna, došao da živi u London poneo je sa sobom neke svoje navike i običaje. Nenaviknut da se prilagođava okolini u kojoj živi, a sklon verovanju da je on taj koji postavlja pravila, jednog vikenda je odlučio, posle prijatnog okrepljujućeg sna, da istrese tepihe. Uredno ih je smotao, našao zgodno mesto u blizini kuće u kojoj je živeo, izvadio iz ormara stari majčin „praher“ i ofanzivno krenuo u izvršenje zadatka.

Pola sata kasnije dok se vozio ambulantnim kolima u pravcu okružne psihijatrijske ustanove, a u društvu dva policijska službenika, pokušavao je da shvati gde je to pogrešio i šta je uzrok ovakve reakcije nadležnih organa Velike Britanije.

Osobina naših ljudi, sa ovih prostora, je da daleko lakše shvataju šta smeju, a šta ne kada nisu kod kuće. To vam je ista ona priča o našim sugrađanima koji žive i rade u Nemačkoj pa kako pređu Horgoš oni kroz prozor automobila bace kesu sa smećem koju su punili od Klagenfurta.

Dakle, bez obzira ko je na vlasti, i bili mi ponaosob time zadovoljni ili ne, kućni red od tri do pet mora da se poštuje, ne vrši se ni velika ni mala nužda po parkovima ma koliko ličili na šumu, karta u prevozu se plaća, liftovi ne služe za transport građevinskog materijala.

U školi sam najviše mrzeo definicije, jer ne ostavljaju ni malo prostora za improvizaciju, kreativnost, ali su ponekad neophodne kao pravila da ne bismo živeli u haosu. I ta odluka o životu u pristojnom društvu mora da bude naša lična odluka. Dakle lična, ne politička, ne religijska, ne motivisana bilo čime sem našom željom da živimo u uređenom društvu.

Ako nije tako onda smo baš mi ti koji ne želimo društvo dostojno čoveka, i kada osećamo posledice takvog društva niko nam drugi ne može biti kriv do nas samih.

Ako uđem u prodavnicu i pokradem stvari da li ću biti drugačije shvaćen ako izvadim krst ispod majice i kažem da sam pravoslavni vernik kome vera i crkva nalažu da nahrani gladne i obuče gole? U suštini ništa nisam slagao, rekao sam istinu ali govoriti istinu ne znači da mogu da radim šta hoću, pri tom manipulišući religioznim osećanjima drugih ili bilo čime sličnim.

Dakle, ako je neko sazidao nelegalni objekat bez dozvole i tu okuplja pripadnike iste vere, kada dođe građevinska inspekcija da ukloni taj objekat objašnjenje ne može biti da je „policija srušila džamiju“. Postoje jasna pravila kako se dobijaju dozvole i grade verski objekti u gradu. Kao što postoje jasna pravila kako se trguje u prodavnicama u gradu.

Priznajem nije svima lako privikavanje na život u gradu, neki se nikada u potpunosti i ne neaviknu, ali živeti u gradu za one koji to žele daje mnoge benefite. Zato postoje ta pravila da bi grad ostao grad. Da bi onima koji tu žive mogućnosti bile veće.

Ili ako više volite u lirskoj formi što bi Momčilo Bajagić rekao...“Ovo je grad“.

Dakle kao što se ponašamo u Londonu ili Berlinu ponašajmo se i ovde. Kao što bi reagovali na nepoštovanje propisa u Londonu i Berlinu reagovaće i ovde...

Da ne citiram Bajagu ponovo...

Sav taj blues... po "srpski"

Sun, 21 May 2017 09:55:00 +0000

Kada je Dragiša na Medicinskom fakultetu u Beogradu nostrifikovao svoju diplomu doktora medicine, stečenu u Pragu, nije mogao ni da pretpostavi da će njegova plemenita namera da leči ljude biti toliko komplikovan naum. Hteo je Dragiša da leči svoje prijatelje, komšije, sugrađane, hteo je to da radi čak i za džabe, da ne naplati svoje usluge, ili da im i on sam kupuje lekove ako nisu imali od čega.

Hteo je Dragiša puno toga, zamišljao je neki bolji svet i mislio da će to što zamišlja možda naći u komunističkoj partiji...ali Francuske. Kasnije ćete shvatiti zašto ovo naglašavam.

Međutim iako lekar, iako humanista, iako dobrotvor Dragiša nije znao jednu veoma važnu stvar. Nije znao činjenicu da takvi u Srbiji najpre nastradaju. Nije znao Dragiša da ne treba da radi za džabe ono što drugi naplaćuje, nije znao da ne sme da se zalaže da svi imaju ista prava i nije znao da ne treba da priča protiv onih koji kradu i otimaju.

Ali naučio je i to Dragiša vrlo brzo kada ga je tadašnji režim zakatančio i strpao u „Glavnjaču“, čuvenu srpsku „apsanu“ za političke zatvorenike da tamo malo bolje razmisli o svemu. Da li zbog krhkog zdravlja i prevelike doze batina koju doktorov organizam nije mogao da nadživi, ili stvarno zbog nesrećnog slučaja i sudara tramvaja sa policijskim kolima u kojima je prevožen, dr Dragiša Mišović je svakako skončao svoj plemeniti život u januaru trideset i devete godine, ne napunivši četrdeset i jednu godinu. Taman na vreme da ne nervira lopove, tadašnji režim i ostale probisvete koje je policija štitila. Nikada nije razjašnjeno da li je dr Mišović poginuo ili bio ubijen tom prilikom i kako se baš sve to odigralo.

Kako god bilo petnest hiljada Čačana je svog doktora ispratilo na večni počinak još jednom pokazavši da se dobra dela cene, ali skupo koštaju, u Srbiji gde je glava vrlo često jedino sredstvo plaćanja.

I tako skoro sedamdeset godina od upokojenja plamenitog doktra iz Čačka, jer ne zaboravite da nisu svi doktori i plemeniti, poslednjih dana on polako ali sugurno počinje da se okreće u svom grobu. Nije mogao da zna Dragiša da će jedna bolnica tj. kliničko bolnički centar dobiti ime po njemu i da će se tu ljudi lečiti, možda ne baš kako je on zamišljao, ali svakako da će dobijati zdravstvenu pomoć koja im bude potrebna. Nije mogao on to da zna, kao što i većina pacijenata ove bolnice i ne zna ko je bio dobri Dragiša iz Čačka. I u tom međusobnom neznanju neko se dosetio da traži ono što mu je na silu oteto pre pola veka pa malo zabašureno Dragišinim imenom.

I tako dok se Dragiša okreće u grobu jer posle pola veka ono što je neko na silu oteo trebaju da plate bolesni kojima je baš on najveći deo svog života posvetio, oni lopovi protiv kojih se borio i koji su ga lišili života u međuvremenu su se još par puta okoristili njegovim imenom. Zemljište je prodato jednom, drugi put, treći put i računi su stigli na naplatu bolesnima. Stari srpski običaj.

I tako dok Dragiša na svom zasluženom oblaku, negde gore, sedi i gleda šta njegovi sunarodnici rade, a rade baš sve suprotno od onoga čemu je težio, neko će od državne bolnice tražiti da vrati ono što je „narodna vlast“ otela u ime države. „Narodna vlast“ se u međuvremenu obogatila, zasitila naroda i prerasla u kapitalističku jer je došlo vreme da se „zarađeno u ime naroda“ i troši, a „Dragišu“ će baš kao i pre sedam decenija da unesreće ponovo pod takođe ne baš jasnim okolnostima.

Dok se deca leče sms lekovima i šalju na sms intervencije jer država nema sredstava da plati njihovo lečenje, ali ima za mnoge druge daleko bitnije stvari od dečijih života, za to vreme će neko naplatiti ono što mu je pokradeno pre sedamdesetak godina i biti kriv u očima naivnih.

Da može Dragiša Mišović bi sigurno poslao barem neki sms da pomogne onima koji su bolešću zatočeni među zidovima koji nose njegovo ime...ali ne može. Nema konekciju sa lopovima i svaštočinama sa mesta na kom se nalazi, a zaslužio ga je čistim srcem i širokom dušom koje je petnaest hiljada Čačana ili ceo grad, 1939. godine umeo da ceni...Danas ni Čačak više nije kao nekada, dok se Dragiša negde gore kiselo osmehuje, prisećajući se svog govora u hotelu Kasina u Čačku...

„„Protiv nas je prosuto more laži i danas će se još toliko prosuti. Kažu da smo mi plaćenici Moskve, a mi smo samo verni potomci Hajduk Veljka, Tanaska Rajića i drugih naših slavnih predaka, koji su se borili za slobodu svoga naroda, a mi tu borbu samo nastavljamo. Mi izjavljujemo da nećemo dozvoliti da nam komanduje ni Rim, ni Berlin, ni Moskva. Nama se prebacuje da smo protiv privatne svojine, međutim, mi najviše poštujemo privatnu svojinu pod uslovom da je ta svojina stečena isključivo svojim radom i znojem. Nama se podmeće da smo za krv, revoluciju, a mi, bez ikakvog straha i plašenja, otvoreno proglašavamo da mi nismo ni za kakvu krv, jer nam je svaka kap krvi radnog čoveka isuviše i draga i skupa. Mi hoćemo da izvojujemo pravo slobode i hleba za sve. Mi nećemo da robovi postanu gospodari, a gospodari robovi, već hoćemo da svaki čovek ima obezbeđenu egzistenciju pod jednakim uslovima i da može da radi.”

Verujte u život posle smrti!

Sat, 01 Apr 2017 18:54:00 +0000

Kada sam bio klinac nisam baš voleo da idem u školu. U stvari, iskreno, nisam voleo uopšte. I dan danas se sećam upečatljivog mirisa sredstava za dezinfekciju koji bi ponedeljkom ujutro tako jako izbijao sa svih strana kako se kroči u hodnik škole. Razlog odbojnosti koju sam svim srcem gajio prema školi, u prva četiri razreda, bila je moja učiteljica. To je klasična priča koju veliki broj dece doživi , ali poenta je nešto drugo. Brzo dolazimo do toga.

Dakle, ta učiteljica, starija žena grube spoljašnosti i još grublje unutrašnjosti imala je gotovo zastrašujuće dejstvo na mene. Ona je bila takva žena, dete siroče sa Kozare koje je tako formirao život i koja je ko zna kako završila u jednoj od, za to vreme, najboljih beogradskih škola. Ovo „najbolja“ u to doba nije značilo ništa „fancy“ već samo da sam svakoga dana imao po šest, a nekada i sedam časova dnevno. Francuski se učio od prvog razreda i profesor je bio Francuz. On ni reč srpskog, mi, deca, ni reč fracuskog.

I da ne davim više sa školom, dakle u sred tog mog privatnog „pakla“ gde sam više bio tužan i uplašen nego bilo šta drugo, ruka sudbine je učinila da se stara učiteljica razboli, a da na zamenu dođe mlada, nasmejana i uvek vesela devojka koja ju je menjala.

Da li treba da napominjem da je to bilo najlepših nedelju dana mog školovanja od prvog do četvrtog razreda? Nestao je grč, nestao je strah, nova učiteljica se igrala sa nama, stroge poglede i neretko vrlo grube grdnje zamenili su osmesi i želja da se svakome od nas pomogne... Sreća je ispunila odeljenje i tridesetak zbunjene dece pretvorilo se, za par dana, u jednu veselu radionicu gde smo se svi trudili da, što je trebalo uradimo najbolje što se moglo kao da smo na taj način želeli da čarolija koja nas je zadesila što duže potraje.

Sećam se i sada poslednjeg časa u petak, pred vikend, svi smo pevali smešnu pesmicu o nekom junaku iz crtanog filma...I svi smo jedva čekali ponedeljak da ponovo vidimo našu nasmejanu učiteljicu i osetimo sve te lepe stvari za koje smo godinama bili uskraćeni.

Nema reči da se opiše razočaranje koje je zavladalo kada smo u ponedeljak saznali da se stara učiteljica vratila sa bolovanja. Doduše ona je bila dirnuta skoro do suza jer je čula da se raspitujemo je li se vratila, a mi takođe do suza jer jeste.

Šta sam ovih hteo da vam kažem? Siguran sam da se i vi pitate...

Mladi u ovoj zemlji su praktično od svog rođenja devedesetih godina bili samo pod „groznim učiteljicama“, deca koja nisu imala prilike da vide, ni osete, gotovo ništa lepo što bi im dalo malo motiva da požele da ostanu ovde i budu deo ovog društva koje im kao i škola ne nude gotovo ništa.

I onda se pojavio neko drugačiji, neko u kome su prepoznali nešto blisko sebi, neko ko je delio istu sudbinu kao i oni, ko im je i pored toga vratio osmeh na lice i ko je ismevao one koji su im u sivo bojili dane, kada to sivilo nije prekidala poneka eksplozija za vreme bombardovanja.

Taj čika koji se pojavio, nije imao ni mašnu, ni tašnu, ni mrki pogled, ni kola i šofera koji ga vozi. Imao je samo želju da ismeje sve one koji su sebi dali za pravo da se igraju tuđim životima, a da svoje pri tom veoma dobro urede.

I čistio je čika sa tih mladih lica crnilo skupljano godinama, sve sa svojim belim odelom, vunenim čarapama i magičnim štapom. I odjednom smo se setili kako je to biti normalan i živeti život u kome imaš pravo da kažeš drugome da nije u pravu, da bi ti drugačije, da ne želiš rijaliti i turbo folk...da želiš da neko kao čika Beli bude onaj ko će predstavljati tvoje želje i da pri tom znaš da ne želi da te pravi budalom. Da ti neće jedini izlaz biti karta za avion u jednom pravcu...

I sve je to čika uradio za dve nedelje...baš kao i pomenuta učiteljica koja je zamenila strah ljubavlju, a zebnju osmehom.

I našli su se ljudi, do juče toliko depresivni i letargični, da ih je mrzelo i do prodavnice da odu, na jednom prašnjavom poljančetu u Mladenovcu, kilometrima daleko od svojih kuća gledajući jedni druge kako se smeju.

Smejali su se u Srbiji gde je smeh proteran bez prava povratka, pre mnogo godina. I stajali su svi u mraku sa nebom nad glavom i zemljom pod nogama, a samo sa jednom željom...da se žurka ne završi nikada. I onda je počeo vatromet...

Kada se sve završilo, čika je obećao da će se vratiti u ponedeljak sa prvim zracima sunca baš kao čarobnjak Gandalf...Iako ni jedan čarobnjak ovde ne bi vratio osmeh na lica ljudi.

Sem čika Belog koji je to uspeo.

I da li onda bilo ko ima pravo da mladim ljudima uskrati to? Da ljudima u Srbiji uskrati to?

Nema niko!

Jer niko decenijama nije pokrenuo mlade kao što je to uradio čika Beli!

Jer niko nije odbio novac za kampanju kao što je čika Beli!

Jer njemu nisu trebali ni glumci, ni voditelji, ni stručnjaci da umesto njega razgovara sa narodom!

Nisu mu trebali ni autobusi, ni sendviči da dovede ljude u Mladenovac!

Nije mu trebala ni Arena, ni pozorišta, ni hale...ništa, samo prašnjavo poljanče za sreću!

Trebali smo mi njemu i trebao je on nama tolike godine!

Da ismeje sve one koji misle da su važni, dok nam serviraju teške reči u jednoj ruci, a drugom kupe sve što se pokupiti može!

Da podsete one koji su se bavili svojim karijerama da su mogli i ranije da se zauzmu za nas ponižene i sirotinju, i da to ne traje od juče već decenijama!

Zato čika mora da se vrati mladima u ponedeljak u zoru, i moramo pomoći svi! Ne zato što je to nečija želja već zato što ako bude drugačije mrak će se ponovo vratiti na lica mladih i ponedeljak neće osvanuti kako život želi da osvane...a sa životom se ne treba igrati, nikada.

Ako do sada niste verovali, u ove dve nedelje ste mogli da se uverite da postoji i život posle smrti..Bili smo klinički mrtvi, a sada u grudima nešto ponovo kuca. Hajde da se naviknemo na te otkucaje svog života umesto da ga menjamo ponovo za tuđi u rijalitiju.

Naša deca ne zaslužuju rijaliti, već život!

Zato zajedno dočekajmo čika Belog u ponedeljak u zoru! Mordor ne sme da pobedi...

Ostalo će biti istorija...potpisujem.

Javite Teofilu da blokira aerodrom!

Sat, 25 Mar 2017 18:14:00 +0000

Dok sam se sinoć vraćao kući prolazeći kroz centar grada, pa potom nekim od glavnih gradskih ulica, nisam mogao da ne primetim toliku „poplavu“ bilborda i reklama sa kojih nam se smeše Aleksandar Vučić, u broju i količini pre svih, a potom i Vuk Jeremić, gospodin Popović, a bogami tu je bio i Čanak...

Belog na ulicama Beograda, u reklamnom obliku nema nigde, ipak kažu mnogi sumnjiv im je. "Neko mora da stoji iza njega. Ne bi on to tek tako mogao“...

Kada sam uključio tv, ponovo slična priča, reklamni spotovi na sve strane. Na RTS-u kažu da je 27 000 dinara sekund emitovanja. Nečija plata u siromašnoj Srbiji stane u jedan sekund predizborne reklame. Ove druge koji poklanjaju svoj medijski prostor, kome oni požele, ne pratim od 2000. godine kada smo tri puta dnevno u oktobru mogli da gledamo sve holivudske blokbastere.

Kako god bilo Belog nema ni među tim reklamnim spotovima...

Ipak oni koje pomenuh i dalje insistiraju da im je sumnjiv, kažu „Tu mora da ima nešto krupno“...

Dalje gledam kampanje predsedničkih kandidata, neke podržavaju glumci, sportski radnici, sportisti, strani političari. Belog niko, tek poneko se slikao sa njim, Kesić i jedan profesor...

Oni koji sumnjaju kažu i dalje da je ipak Beli taj koji je sumnjiv. „Mora biti tu nečega...“

Onda stanem pa se zapitam, zašto je to tako?

Gde je bio i šta je radio Beli?

Pojavio se pre dve godine u Mladenovcu, najsiromašnijoj beogradskoj opštini, i ušao u skupštinu opštine na lokalnim izborima. Pre toga neke političke karijere i nema. Valjda je to i normalno za nekoga njegovih godina.

Ovi koji sumnjaju kažu da baš i nije, sumnjičavo gledaju, nije im sve tu baš jasno...

Ali im ne smeta sa druge strane gde su drugi bili, ni pre ere Vučića, ni pošto je on došao.

Neki su „gurali“ svoje međunarodne karijere, drugi „radili svoj posao“, treći bili bliski tadašnjim predsednicima. I nije im suviše, za sve to vreme, smetao ni Vučić, ni neki pre Vučića. Nisu se mnogo čuli iako je situacija bila loša i tada baš kao što je i sada. Valjda tada nisu imali vremena da se bave „spasavanjem naroda“...

Ali ipak Beli je taj koji je sumnjiv, „Neka igra tu postoji, pokazaće vreme“. Za ove što je vreme sve odavno pokazalo nema veze, sad je Beli bitan.

I kada pogledaš te predsedničke kandidate sve su to ljudi sa solidnim brojem godina u svojim ličnim kartama, veoma pristojnog imovinskog stanja, dugo su već u javnom životu Srbije. Neki su krenuli iz SPS-a, neki iz ministarstava još iz vremena Miloševića. Ni tada im nije smetala diktatura. Ni posle im ništa nije smetalo kako su se vlasti menjale. Sada kažu da jeste, ali reči su jedno a dela ipak nešto sasvim drugo. Dela nisu zabeležena da bi potkrepila te reči...

Ali opet kao najsumnjiviji nameće se Beli, možda i Srđa Popović, možda Soroš, ko bi mu ga znao...

On ima primanja od 3000 dinara mesečno, Golfa „dvojku“ trideset šest godina starog i majka i otac mu drže neki kafić ili kafanu... Izvinjavam se ukoliko sam propustio neki vajat ili livadu u široj okolini Mladenovca.

I šta to onda Beli ima što drugima ne da mira?

Ima muda i ima ogledalo. Muda jer se usudio da uradi nešto što drugi nisu. I možda su ti drugi i duhovitiji i zabavniji i lepši, ali džaba kada nisu imali baš to...muda. To vam je kao onaj fazon „ I ja bih bio veliki švaler ali sramota me da pitam“...

I drugo, kao što rekoh, ima ogledalo. I to ogledalo nam je dao i rekao „Pogledaj se Srbijo kakva si i na šta ličiš. Prepoznaješ li sama sebe, hoće li te deca prepoznati?“. A gledajući njega svi mi vidimo makar deo sebe u njemu. Svako od nas. I zato nas i nervira, i zato bismo da ga nema, jer nas podseća na to kakvi smo.

A zašto ga klinci vole? Pa zato što su čisti i nikakve kompromise nisu napravili, a i lakše im je da nam kroz Belog poruče šta misle o nama.

Eto to je Beli... Ideja i energija. Poslednji voz za Srbiju.

I nema mašna, nema tašna, nema rike sa govornice, nema busanja u prsa, nema podrške „odabranih“ samo čista istina. I uz istinu ničim zaslužena prilika da se popravimo pre nego što bude kasno.

Kako znam da sam u pravu?

Po tome što se osmeh, a i smeh vratio u Srbiju, po tome što je u Splitu umesto morske vode auto sa BG tablicama dobio srce i poruku „samo jako“, što je u Tuzli jedan zid dobio grafit Ave Beli...

I znam po tome što je ova zabava tek počela, a samo na nama je da kažemo koliko će da traje...

Ja ne želim da ugasim osmeh koji se vratio u Srbiju, a siguran sam da barem dovoljno nas to ne želi, dovoljno za pobedu...

Zato treba samo jeda stvar, samo jedna...možda dva puta, ali samo jako!

Ljubi čika!

...i podsetite dve najmudrije srpske glave Teofila i Dimitrija, što na vreme problem uvideše, da blokiraju aerodrom, letove Air Serbia a ne JAT-a...i recite da je Staljin umro.

Izbor ili Mordor...?

Thu, 16 Mar 2017 17:55:00 +0000

Sinoć je Novak Đoković ponovo izgubio. Sat i po posle ponoći, po lokalnom vremenu, naturalizovani Australijanac Kirgijos je podigao obe ruke i glasno slavio pobedu nad drugim teniserom sveta. Novak nije ni sinoć bio u formi kakvoj smo navikli da ga gledamo, ali ipak ne mislim da je naš šampion rekao sve što je imao u “belom sportu”.

U stvari, gotovo sam potpuno siguran da je ovo samo deo taktike da se uskoro ponovo vrati na tron koji mu pripada...

Nešto drugo, a ne poraz Đokovića, me je sinoć držalo budnim, dok je meč tekao tokom suprotnim željama većeg dela navijača u Srbiji.

Jedna rečenica koju sam pročitao u mnogobrojnim diskusijama na socijalnim mrežama, a vezana je za predstojeće izbore, terala me je na razmišljanje.

“Kakav je to način da se neko sprda sa državom za koju su naši preci ginuli?”...To je rečenica koja me je sinoć zadržala van kreveta dugo posle ponoći.

Ne želim da analiziram da li je rečena kao deo nečije izborne taktike ili sasvim iskreno. Želim samo da razmislim, zajedno sa vama, o toj ideji koja se javlja poslednjih dana kao odgovor na pojavu predsedničkog kandidata Luke Maksimovića alijas Ljubiše Preletačevića Belog...

Kao odgovor na prvu pojavu pozitivne energije koja se oseća u društvu posle 2000-te godine. Govorimo, dakle, o punih barem petnest godina.

I da se razumemo, ne slavim ovim peti oktobar, već samo tadašnju energiju i verovanje, koje je postojalo, da će stvari krenuti na bolje.

I sada bi neko posle toliko vremena, tu iskru pozitivne energije hteo da ugasi..., čime? Strahom, prekorom i nekakvim lažnim moralisanjem...

Da li se stvarno plašite momka koji se drznuo da ismeva sve ono što je loše u našem društvu? Da li mislite da se trebalo plašiti Nušića ili možda Domanovića kada su se podsmevali svemu onome što je bilo loše i pretilo da uruši moralne i ljudske vrednosti tadašnjeg društva?

Da li pamtimo one kojima su se podsmevali ili pamtimo Domanovića i Nušića?

Da li je moguće da se Belog i njegove satire plašimo mi koji crni humor živimo već decenijama, toliko opipljivo da više ne razlikujemo ironiju od stvarnosti?

Mi od Jezde i Dafine opljačkani, mi koji smo radili za plate od pet maraka do podne, a od podne za marku ako ne bi stigli na vreme do menjačnice? Mi koji smo se nagutali suzavca i bejzbol palica, i posmrzavali na uličnim protestima jer je i “on voleo nas”? Mi bombardovani, mi regrutovani celu deceniju u borbi protiv posla sveta i svih veroispovesti sem Budizma?

Mi koji smo gledali kako umesto Marka dolazi neki drugi Marko, kako se država rasprodaje “na kilo”, kako se privatizuju fabrike za dolar, kako mladi ponovo beže odavde posle decenije bežanja, kako se gresi iskupljuju u crkvi u čvrstoj valuti bez fiskalnog računa, kako se kule i gradovi rasitnjavaju, dok se smeju barabe i gadovi? Kako “junaci revolucije” postaju promoteri neoliberalnnog kapitalizma, najsurovijeg tipa, srpskog?

Mi koji smo saznali da smo u stvari lenji, da nam trebaju pelene umesto plate za posao, da nam je dobro, ali da smo sami krivi ako to ne osećamo? Mi koji sve to trpimo godinama, decenijama, mi koji nestajemo, mi koji se iseljavamo, mi koji se odričemo svoje prošlosti, svoje kulture, mi koji postajemo nešto drugo, a ne mi?

Mi treba da se uplašimo više Luke (Maksimovića) nego muke koju su nam do sada priredili?

Da osudimo onoga koji kritikuje sve loše jer su naši preci ginuli za ovu zemlju? A ginuli su za tu zemlju da bi je neko decenijama čerupao i od pristojnih ljudi pravio socijalne slučajeve koji, posle napornog dana umesto da skoče u krevet to isto urade samo sa najbližeg mosta?

Na beton.

Tvrd i hladan.

I onda bismo trebali da osudimo i prezremo zarad toga, mladog čoveka koji nudi osmeh i nadu?

Ne!

Treba jasno odvojiti belo od crnog, Belog od crnila. Osmeh od ludila.

Ako smo verovali u austrougarskog bravara, u stručnjake što sriču, u duhovnost sa dosijeima, onda smo dužni i zemlji i precima i onima koji dolaze da poverujemo u mladog čoveka koji iskreno traži bolje za sve nas, a za uzvrat nudi osmeh i da nas bije, ovog puta, samo dobar glas.

Ako nismo za Belog sada, ostaće zapisano da smo sami odlučili da nam se crno piše...ne zato što je Beli Preletačević Mesija, već zato što nas je bilo strah da iskoristimo šansu, ma koliko ona mala bila...

Onaj dečko sa početka teksta, onaj momak takođe u belom, što sada trpi osude domaće javnosti jer ne jede meso, a sluša ženu, i usput je najveći naš sportista svih vremena...taj dečko je postao najveći jer se nije uplašio da pokuša da iskoristi malu šansu koju je imao u životu da postane najbolji.

On je verovao, a ostalo je istorija koju smo svi videli.

Zato i u Belog treba poverovati, jer jedino što imamo da izgubimo jeste crnilo u nama.

Ostalo su nam odavno oduzeli.

Zato Samo jako!...jer snage treba, ali nežno...da ljubi čika

Da naše belo bude sigurno belo!

Sat, 11 Mar 2017 15:29:00 +0000

Šta se Beli u gori zelenoj il' je snijeg il' su labudovi?

Da je snijeg već bi okopneo, da su labudovi već bi PRELETELI...

Nit' je snijeg nit' su labudovi...ali je_Beli...i tu počinje zaplet.

Budimo realni ako ste dve hiljadite godine poverovali u debilno „proročanstvo“, iz srpske kafane, kako će doći čovek rodom iz sela koje nosi naziv po njegovom prezimenu i spasiti Srbiju, onda vam je glas za Belog čista sedmica na lotou.

Da se iskupite kako baš pred potomcima ne biste ispali kao crvenkapa u onom vicu kada je lovac pedofil odvuče u šumu i krene da skida pantalone, a ona ga pita „Šta to radiš?“ na šta joj on odgovori „Pa zar ti još uvek veruješ u bajke?“.

Realno nije to jedina bajka u koju smo poverovali, ali nemamo vremena da sad svaku ponaosob analiziramo.

Baš zato široke narodne mase prepoznaju Belog kao pobednika, kao što se pobednik na belom konju iz daleka prepoznaje. I konj i pobednik.

Slažete se?

Možda još uvek ne ali dozvolite da vam u narednih nekoliko minuta predočim zašto je Beli po definiciji već pobedio.

Što bi mi građani Srbije rekli „po default-u“

Beli je sve što naš narod voli.

Vođa na belom, za početak, konju.

On jaše, a mi volimo one koji jašu. Od vajkada.

Od Tita i Koče Popovića, ili kralja Aleksandra ako više volite, pa do lokalnog nivoa i kasnijih „džokeja“.

On preleće, kao što pesma kaže „lukav je bez mane, prevarom menja strane“ i zato je omiljen jer je naša slika i prilika. Ni manje ni više, ono što smo navikli da gledamo dugi niz decenija za nama. Pogrešiš, zabrljaš, sjebeš, presvučeš se i sve je u redu, idemo dalje kao da ništa nije bilo.

Otkud onda toliko frke zbog jednog momka koji ismeva našu realnost?

Koji ismeva smrtno ozbiljne ljude koji „ginu“ kako bi nama bilo bolje, a mi nikako decenijama da osetimo to poboljšanje. I dok „ginu“ nikako da „sjašu“ od silnog napora i požrtvovanja.

Generacije se menjaju u istim foteljama, opovrgavajući nauku i genetiku da funkcija nije nasledna.

I onda u sred tog mulja i crnila pojavljuje se jedan Beli.

Beli sa dobrim smislom za humor, koji nije ništa više do podsmeh onome na šta smo pristali.

A pristali smo da budemo sirotinja u svakom smislu. Da zaboravimo i ko smo i šta smo dok nam oni koji nikada ništa nisu radili govore da smo lenji. Da sagnemo glavu pred onima koji bi trebalo da se stide. Da ućutimo pred onima koji ne govore nego riču. Da odustanemo od svega, jer se bahati laktaju pošto drugačije ne umeju. Da verujemo u laži jer smo zaboravili šta je istina. Da plačemo jer slušamo samo ružne stvari zbog kojih smo zaboravili da umemo i da se smejemo. Da vidimo samo crno jer ne postoji belo.

Pa ipak postoji, informacija za one koji su pomislili da je kraj...

Postoji Beli.

Beli jer smeh oslobađa.

Beli jer sirotinja uzvraća udarac.

Beli jer je strah granica koja je samo u nama i ne postoji nigde izvan nas.

Beli jer smo slobodni da uradimo šta želimo i mislimo da je najbolje za nas.

Beli jer imamo pravo da ismevamo krojače naših sudbina koji ni šnajderski zanat nemaju.

Beli jer je samo belo čisto.

Beli jer miš za macu, maca za kucu, kuca za unuku, unuka za babu, baba za dedu...i zasjaće nešto u gori zelenoj, a „nit' je snijeg nit' su labudovi“.

Zato glas za gospodina Belog Preletačević, da čiki pomognemo da bi on pomogao nama, a čika je blagorodan pa će da nagradi. Vratiće vam za početak osmeh, a ne podsmeh na lice...a dalje?

Dalje Samo jako! Jer konačno šta je prvi i drugi krug za nas što smo prošli sedam krugova pakla...?!

Odvojite 5 minuta, ponesite ličnu kartu, a ispod je uputstvo...Samo jako!